Imali smo tada tek 18, kada mi je moja školska drugarica I. D. rekla: „Prošlo je naše, Kojiću“. Ne, ne znate vi nju, nije se ona šalila. Ona je ovim rečima izrekla neku vrstu samodijagnoze. Verovatno u kandžama famoznog nocebo efekta, koji je suprotan od mnogo poznatijeg placeba, sebi je, izgleda, pokazale su godine posle toga, navukla poprilično tešku životnu priču. Ili je, takođe moguće, bila vidovita, pa je već tada znala da će u nastavku života živeti uglavnom tumarajući, bez istinske životne radosti. Živela je (i još uvek živi) u matrici (ubrzanog) starenja.
Potpuno suprotno njoj živeo je i živi moj vrli prijatelj D. I. (zanimljivo, i inicijali su im postavljeni suprotno), koji me je, mada značajno mlađi od mene, oduvek fascinirao svojim racionalnim pristupom životu, gazdovanjem sopstvenim resursima, svojom sveukupnom zrelošću. Iz njegovih usta, zanimljivo, nikad nisam čuo izjave ili izraze: „Stari se“, „Približava nam se starost“ ili bilo šta slično. Njegova omiljena izreka jeste: „Ja sam u najboljim godinama“. Da, on je živeo i živi u matrici (blagovremenog) sazrevanja.
Neki od vas će sigurno reći da su to samo dva primera. Moje iskustvo govori da je ovakvih primera poprilično. Sasvim dovoljno za sledeću paralelu…
Da se, baš kao i u onoj priči svetogorskog monaha Pajsija, koji je ljude video u dve varijante, kao ljude muve i ljude pčele, tako i ovde, pogled opet može usmeriti na dve dominantne varijante, na one ljude koji stare i na one koji sazrevaju.
Ljudi koji stare, naime, ne samo da se neprestano žale i kukaju, na nekog ili nešto, jer teško prihvataju i dopuštaju stvarima i drugim bićima da budu onakvi kakvi jesu, nego, baš kao i ljudi muve, uglavnom gledaju ka onom što u ovom našem svetu ne valja, neretko proklinjući sudbinu svoju…
Ljudi koji sazrevaju, nasuprot njima, dopuštaju i prihvataju stvari i bića onakve kakvi jesu, pokušavajući da što više i što bolje razumeju svet oko sebe. Oni, slično ljudima pčelama monaha Pajsija, uglavnom gledaju ka onome što je u ovom svetu dobro, tj. vide svo cveće sveta, i neguju unutrašnje sunce života.
Da li ste možda sebe prepoznali u nekoj od ovih grupa? I šta s tim?
Ako ste npr. među onima koji sazrevaju, vi na ovaj ili onaj način, kako bi se popularno reklo, radite na sebi. I samo je potrebno da izaberete ono što bi najviše odgovaralo vašem senzibilitetu, kako bi taj rad na sebi, to sazrevanje, tekao kvalitetnije.
Ako ste, pak, među ovim drugima, to ne znači da niste u stanju da otkrijete čari sazrevanja, sami ili uz pomoć odgovarajućeg duhovnika, terapeuta, trenera, i bez obzira na godine u kojima jeste, zakoračite na Stazu Razumevanja.
Jedan istočnjački mudrac podelio je život na tri doba: detinjstvo – do tridesete, mladost – do šezdesete, i zrelost – nakon šezdesete.
Ostariti ili sazreti, naš je izbor.
……….
Goran Kojić