UM PA SRCE

ZAŠTO JE NOVAKU ĐOKOVIĆU – I DALJE – POTREBAN TRENER?



Pitanje: „Da li redovno trenirati ili ne?“ ako želimo da postignemo vrhunske rezultate u sportu i rekreaciji sigurno ne muči puno ljudi. Jer apsolutna većina nas upoznata je sa mudrostima: koliko treniraš, toliko vrediš; 5% je talenat, sve ostalo je trening; najveći treniraju najviše… Dobro, to nam je jasno. Ali, šta će nam trener, ako već „sve znamo“ o nečemu? Npr. o tenisu, kao Rafael Nadal, Rodžer Federer ili Novak Đoković? E, to već mnogima izgleda vrlo zamršeno.    


Ako ne pratite tenis, onda verovatno i niste upoznati sa činjenicom da svi pomenuti velemajstori, uprkos većinskom mišljenju publike da odavno „sve znaju“ o tenisu, ipak imaju svoje trenere.

Zašto? Naravno, pitanje motivacije je jako važno. One koja je od presudnog značaja u nastojanju da velemajstori ostvare svoje ciljeve. Ali, zadatak njihovih trenera nije samo motivacija.

Iz trenerskog ugla uvek se može lakše primetiti da neki udarac ili potez velemajstora i nije baš idealan, da velemajstor pri njegovom izvođenju troši više snage negoli što je to nužno, ili da bi mogao biti (značajno) efektniji ukoliko bi se prilikom njegovog izvođenja napravila određena promena.

I nije uopšte nužno, a to je poznato svima koji prate sport, da je trener prethodno takođe imao velemajstorsku karijeru. Niti da poseduje prof. dr mr titule. Mnogo su važniji neki drugi detalji. Koji?

1. Da velemajstoru prija trenerova energija. Jer, izbor trenera zaista treba da bude čin dubljeg osećaja uzajamne povezanosti. Odnosno, da je on proizvod ne samo uma, nego i srca, tj. duše onoga koji traži trenera.

2. Da trener nije reaktivan. Da ume da izabere trenutak kada će reagovati i svom klijentu saopštiti odgovarajuću sugestiju ili savet. Jer sve nipošto ne treba reći po principu „što na umu, to na drumu“.

3. Da trener ume da kaže. A kada već izabere pogodan trenutak, veoma je važno i to da trener ume da „otvori uho“ svom klijentu, tj. da izabere odgovarajući stil i ton, pa i tekst koji će izgovoriti kako bi pogodio tačno u metu. A to nije nimalo lako, naročito ako ne razume velemajstorovu sujetu.

4. Da se trener previše ne meša u igru klijenta. Pitanje mereu trenerskom poslu pre svega zavisi od njegovog ega, odnosno još preciznije od sopstvene sujete, kao izvora brojnih nesporazuma, naravno, ne samo na relaciji velemajstor – njegov trener.

5. Da trener poštuje sebe. Samopoštovanje trenera nije nužno nekakvo bildovanje sopstvenog trenerskog ega. Mada u praksi to neretko izgleda baš tako. Ono treba da se kreće u okvirima asertivnih prava, odnosno postavljanja granica prema drugima u cilju sopstvene zaštite, ali na neagresivan način. Samo tako će proizvesti i neophodno poštovanje u suprotnom smeru. Ako je agresivno, ono velemajstoru izvesno neće prijati.

A tek koliko je kvalitetan trener potreban majstoru, da bi postao velemajstor. Ili talentovanom detetu da bi postalo ne samo uspešan sportista, nego i kvalitetan čovek.

Ovi principi se i te kako odnose ne samo na treniranje fizičkog tela, nego i mentalnog potencijala i kapaciteta. Pa tako i svih onih koji su odlučili da postignu vrhunske, velemajstorske domete na bilo kojem životnom polju. Primera je mnogo.        

Fascinantan mi je slučaj gde sam kao životni trener jednoj mladoj dami pomogao da od  vrlo frustrirane i hroničnim povredama sklone takmičarke za manje od godinu dana dođe do titule evropske šampionke. A da o sportu kojim se ona bavi prethodno nisam znao gotovo ništa. I reći će skeptici: ma to je bila slučajnost; i ćorava koka zrno nađe… Ili bilo šta slično. 

U pravu su. Ali…

Skepticima je zaista teško biti trener. Njima je potrebna sasvim druga i drugačija vrsta pomoći. Ali o tome, nekom drugom prilikom.
……….


Goran Kojić