Odmalena, većini nas stalno skraćuju dah. Narodna poslovica to npr. opisuje ovako: „Boj se ovna, boj se g…“. Ne znam da li razumete o kojem g… se ovde radi, baš i ne bih da psujem 🙂 Ali, setićete se, verujem, svih tih (emotivnih) povika: Ne tamo!, Ne to!, Ne tako, nipošto! Ne skači, pašćeš!, Ne pentraj se, polomićeš se!, Obuj se, ozepšćeš!,… i sve tako, a sve u najboljoj nameri. Pa kad smo jogunasti, mi to neretko i prevaziđemo, sopstvenim darom za razbijanje straha i širenje daha. Ali, šta se dešava kad nismo?
Svako od nas je rođen da bude voljen. I da nauči da voli. I svako je rođen da bude srećan. Da nauči DA SAM STVARA SVOJU SREĆU. Od roditelja ili od nekog drugog. A za sve to nam je neophodan odgovarajući dah. Jer dah i jeste sinonim za život. Dah za ljubav. Dah za sreću. Dah za život – „punim plućima“.
Pa zašto onda mnogi ne ostvaruju takav dah, koji ćemo radi daljeg prepoznavanja nazvati – DAHOM? I kakve veze s tim ima naš – strah? Strah od svega i svačega, a zapravo – strah od života.
I ima li načina da se te veze raskinu, da se naš dah razvede od strah(ov)a, i drugih sličnih energija koje ga vode u bolest… Od čuvene zone komfora npr. koja ima samo tako lepo ime, ali najčešće je daleko od bilo čega lepog. I da se poveže sa onim energijama koje ga vode ka životu „punim plućima“, ka sanjanoj Ljubavi, ka optimalnom zdravlju? Odgovor sigurno znate ili bar naslućujete, i on glasi: apsolutno DA! DA, da naš dah postane DAH!
Nego, da li je vaš dah u detinjstvu bio zečiji, ili recimo kao kod uplašene srne? Ili ste možda imali DAH vidre ili divlje mačke?
Zaista, da li su i vama vaši dragi roditelji i drugi iz okoline, ponavljam, u najboljoj nameri, skraćivali dah, puneći vas nebrojenim strahovima od opasnosti koje vas okružuju? Ili su vam nekom srećom iz okruženja stizale neke druge poruke i energije, nazovimo ih odgovarajućim porukama podrške? Podrške vašem dahu.
Većina nas je već u dobi do pete godine stekla ozbiljnu dozu jedne od ove dve vrste energija…
1. Ako su nas filovali strahovima, postajali smo sve nesigurniji, imali smo pomanjkanje samopouzdanja, i bivali smo sve zavisniji od roditelja, ali i šire.
2. Ako smo, međutim, filovani hrabrošću, ali bez autoritarnih modela*, u nama su se razvijali sigurnost, samopouzdanje, nezavisnost, u nama se razvijao sve snažniji dah, tj. dar za život.
A šta ćemo mi prvi, ako već nismo dosad uspeli da sve to prevaziđemo, ako nam je dah i dalje kratak i plitak?, biće izvesno među vama dosta takvih ili sličnih pitanja.
Pa, poradite na svom dahu. Nikad nije kasno. Put do oslobađanja od strah(ov)a, put do ovladavanja sopstvenim životom, do kreiranja svega onog što nam prija, vodi nas (i) preko sveobuhvatnog negovanja daha. Preko raznih jednostavnih promena u svakodnevnim životnim navikama, preko ovladavanja jednostavnim tehnikama, koje baš svako može da praktikuje.
Da naš dah, postepeno, preraste u DAH! Da život postane ŽIVOT!
* autoritarni modeli su oni koji se zasnivaju na stvaranju neslobode; autoritarnost nije zasnovana samo na zastrašivanju, nego i na uslovljavanju, ucenjivanju, prezaštićivanju…
……….
Goran Kojić